(Ekonomist) Korporativno upravljanje - Lakše do kapitala

Međunarodni standardi finansijskog izveštavanja zvanično se primenjuju u Srbiji od 1. januara 2004. godine. Stručnjaci kažu da MSFI imaju veoma jasan zadatak - da sistemom unificiranih standarda precizno definišu način kako da se u finansijskim izveštajima nađu oni sadržaji i prikazi koji se mogu razumljivo tumačiti. Prelazak na porez na dodatu vrednost (PDV) uz obavezu pridržavanja MSFI doneo je, doduše, određene zabune. Pojedinim kompanijama, ponajviše iz sektora usluga, na primer stopa rasta prihoda u 2005. godini u odnosu na godinu dana ranije bila je drugačija nego u realnosti. Zbog različitih metoda prikazivanja prihoda pre i posle uvođenja PDV-a, podaci iz 2004. godine i 2005. godine postali su neuporedivi.

Problem u regionu je što je glavna uloga finansijskih izveštaja još statistička, smatra Džejms Tornli, partner u konsultantskoj kući KPMG.

“Oni ne služe da predstave kompaniju na tržištu kapitala. Verovatno je to jedan od razloga zbog kog kompanije nisu po međunarodnim standardima prikazale i završne račune za 2004. godinu, koji bi bili uporedivi sa izveštajima za kraj 2005. godine”, smatra on.
Problem, prema njegovom mišljenju, predstavlja i to što je prikazivanje rezultata po međunarodnim standardima u Srbiji obaveza. To znači da sve firme, bez obzira na veličinu, moraju da imaju računovođe koji su sposobni da primene komplikovana pravila MSFI. Poređenja radi, u Evropi ima svega oko osam hiljada kompanija koje su u obavezi da na taj način prikazuju izveštaje. Sve druge firme su slobodne da to čine, ali i ne moraju da ih primenjuju.

Pored toga, kaže Tornli, u Srbiji ne postoji telo koje bi kontrolisalo izveštavanje, niti postoji veliki broj računovođa sposobnih da ih primene. Tek je u pripremi stvaranje revizorske komore. Dakle, u Srbiji svi moraju da poštuju MSFI, ali nema ko da kontroliše da li se to čini. Sve kompanije kažu da pokušavaju da primenjuju standarde, ali je malo verovatno da svima to uspeva.

Upravljanje
Finansijski izveštaju prikazani po međunarodnim standardima imaju pun smisao tek ako kompanija želi da na tržištu kapitala nabavi novac za investicije. Međunarodno uporedivi i za investitore jasni izveštaji, olakšavaju tim firmama da dobiju potreban novac. Prikazivanje izveštaja samo je jedan segment iz korpusa internacionalnih pravila koji krase kompanije sa dobrim korporativnim upravljanjem.

Tereza Berger, direktor sektora za korporativno upravljanje i tržišta kapitala Međunarodne finansijske korporacije (IFC) kaže za Ekonomist da među kompanijama u Srbiji i regionu i dalje postoji veliki otpor za otvaranje prema tržištu. „To je delom i istorijsko nasleđe, karakteristično za zemlje u tranziciji. Sa druge strane, najbolje svetske kompanije javnosti i konkurentima do detalja otkrivaju svoje strategije. To što te korporacije obelodanjuju finansijske i nefinansijske rezultate ne čini ih manje konkurentnim. Kompanije se trude da budu što efikasnije, odnosno da imaju što kvalitetnije timove ljudi koji će efikasno ostvarivati strategije“, kaže Berger.

Ona dodaje da je jedna od najvećih prepreka za rast preduzeća to što se vlasnici teško odlučuju za profesionalizaciju menadžmenta. Odnosno, „gazde“ ne žele ni sa kim da „dele“ rukovođenje svojim kompanijama.
„Kompanija ne može da bude dobra, ako njom ne rukovode dobri menadžeri. Malo je verovatno da sve dobre ideje, iskustva i sposobnosti za donošenje dobrih odluka budu skoncentrisane u jednoj osobi. U regionu još treba da se radi na razumevanju značaja profesionalizacije menadžerskih timova. Ali, čini mi se da vlasnici kompanija sve više shvataju značaj dobrog upravljanja. Istovremeno, i berze u regionu svojim zahtevima dodatno „motivišu“ vlasnike da unaprede upravljanje kompanijama. Samo uz pridržavanje strogih kriterijuma firme mogu da očekuju investitore na tržištu kapitala. Tehnike dobrog korporativnog upravljanja su poznate i sve što treba je razgovarati sa ljudima koji ih poznaju“, kaže Berger.

Rast
Većina vlasnika firmi u regionu smatra da može dalje da raste bez kapitala sa berze, odnosno da novac za investicije može da obezbedi iz sopstvenih sredstava ili iz bankarskih kredita. Pitanje je kako te ljude “ubediti” da primenjuju međunarodne standarde rukovođenja kompanijama.
„Na svim svetskim tržištima pokazalo se da kompanije koje imaju dobro korporativno upravljanje dobijaju jeftiniji kapital. Uz to, bolje upravljanje obezbeđuje i bolju produktivnost kompanije. To je razlog zbog kog i kompanije koje nisu listirane treba da razvijaju korporativno upravljanje. Ali, ljudima je potrebno neko vreme da se prilagode “, kaže Berger i dodaje da svuda u svetu postoje kompanije čiji vlasnici ne žele da izađu na berzu.
„Nijedna kompanija koja se odluči za takav način rasta ne može da bude zaista velika i konkurentna u međunarodnim okvirima. Veliki broj vlasnika to i ne želi. Možda je za njih i najbolje da zadrže svoje kompanije samo u svom vlasništvu. Ali, ako žele da investiraju značajna sredstava, posebno ako je reč o opremi, besmisleno je da za to uzimaju kredite od banke na pola godine ili godinu dana. Za takve investicije su potrebne pozajmice na nekoliko godina. U tom slučaju bolje rešenje je izdavanje korporativnih obveznica“, kaže ona.

Berger kaže da kompanije koje ne razvijaju korporativno upravljanje teško mogu da se takmiče sa svojim konkurentima koji to čine. „To je kao da im je jedna ruka vezana iza leđa. Zašto bi se neko na tržištu takmičio sa nemačkim, francuskom ili poljskim kompanijama, a da pri tome sebe hendikepira. Postoji jedan zanimljivi primer: Nubijac iz južnog Egipta stvorio je svoju kompaniju – mobilnog operatora koji posluje u dvanaest afričkih zemalja. On je zaposlio najbolje menadžere koje je mogao da nađe na tržištu. Iako je najveći akcionar u svojoj kompaniji, nije zaposlio menadžere koji će bezuslovno da ga slušaju, jer bi to za njega bilo beskorisno. Nedavno je prodao svoju kompaniju za četiri milijarde dolara“, kaže Berger.

Državna preduzeća

Uprkos sveopštoj privatizaciji u poslednje dve decenije, državna preduzeća su još uvek glavni oslonac mnogih ekonomija u razvoju. Kina, Indija, Rusija i Južnoafrička Republika su samo neke od zemalja u kojima su preduzeća u potpunosti ili delimično u vlasništvu države još uvek produktivna i uticajna.

Dobro korporativno upravljanje je izuzetno važno za državna preduzeća na tržištima u nastajanju, jer se ona suočavaju sa još većim izazovima u upravljanju nego privatna preduzeća. Za razliku od preduzeća sa širom upravom, državna preduzeća ne mogu menjati svoje odbore ili upravu nadmetanjem za preuzimanje ili preko zastupnika. I uglavnom ne mogu da bankrotiraju. Takođe, ona mogu imati „slobodan“ akcijski kapital i niske troškove subvencionisanih zajmova. Stoga je manji podsticaj za članove odbora i menadžere da maksimalno uvećaju vrednost kompanije i drže troškove pod kontrolom. Odgovornost i uspešnost preduzeća takođe mogu biti ugroženi mešanjem politike, loše definisanim neprivrednim ciljevima i odsustvom transparentnosti. Jaka unutrašnja kontrola, obelodanjivanje podataka, nezavisni upravni odbori i drugi instrumenti korporativnog upravljanja mogu pomoći državnim preduzećima da posluju dobro i u najboljem interesu građana i ostalih akcionara.

OECD principi

Korporativno upravljanje treba da zaštiti prava akcionara. Najznačajnija su: pravo na pouzdane metode registracije vlasništva, pravo na prenos akcija drugima, pravo na blagovremeno i redovno dobijanje značajnih informacija o korporaciji, pravo na učestvovanje u glasanju na skupštini akcionara, pravo na izbor članova uprave i pravo na učestvovanje u profitu korporacije. Korporativno upravljanje treba da obezbedi svim akcionarima jednak položaj, uključujući i manjinske inostrane akcionare.

Insajd trgovanje i poslovi koji su zloupotreba položaja treba da budu zabranjeni, a članovi odbora i rukovodstvo da iskažu materijalni interes u transakcijama ili stvarima koje se odnose na dobrobit preduzeća.

Bez tačne i blagovremene informacije o materijalnom stanju korporacije, kao što su finansijska pozicija, performanse, svojina i upravljanje, nema korporativnog upravljanja. Neophodni su podaci o finansijskim i operativnim rezultatima korporacije, njenim ciljevima, najvećim vlasničkim i glasačkim pravima, članovima uprave i izvršnim licima, predvidljivim faktorima rizika, materijalnom stanju zaposlenih, strukturi i politici upravljanja... Informacije, takođe, treba da budu pripremljene, oditovane i saopštene u skladu s visokim računovodstvenog, finansijskog i nefinansijskog saopštavanja i oditovanja.

Korporativno upravljanje treba da osigura strateško vođenje kompanije, odboru uprave nadzor rada menadžera, ali i polaganje računa kompaniji i akcionarima. Zbog toga članovi odbora uprave treba da deluju na osnovu potpunih informacija, u dobrom uverenju, s posebnom brigom i pažnjom za najviši interes kompanije i akcionara. Odbor treba da osigura podvrgavanje određenim zakonima i da vodi računa i o interesima drugih zainteresovanih, kao i da ispunjava određene funkcije. To su: preispitivanje i vođenje korporativne strategije, kreiranje godišnjih budžeta i planova, vođenje politike rizika, nadzor nad glavnim kapitalnim rashodima, akvizicijama i prodajama, izbor i nagrađivanje glavnih nadzornih lica, nadziranje i upravljanje mogućim konfliktom interesa, uključujući zloupotrebe, korupciju i delovanje između povezanih lica, obezbeđenje integriteta sistema računovodstva i izveštavanje korporacije, nezavisnost revizora i odgovarajući sistem kontrole funkcija, nadzor procesom upravljanja i objavljivanja podataka...

poziv na pretplatu na