HEROI projekat - Kako su nastale jedinstvene torbe od šatorskog krila

Devojčica je porasla, završila master studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i odlučila da ostvari ideju koja je u njoj tinjala čitavih 10 godina – da od šatorskog krila pravi torbe.

U razgovoru za portal Cirkularna ekonomija Ljiljana Todorović otkriva da je prešla skoro celu Srbiju u potrazi za šatorskim krilima, od kojih najstarije datira iz 1971. godine, upoznala penzionisane vojnike, ali i kolekcionare i naučila kako da izađe na kraj sa tako specifičnim materijalom kao što je šatorsko krilo.

Dok nam priča o planovima da udahne novi život tehničkim padobranima vojske Jugoslavije, priseća se da su se prva razmišljanja o održivosti javila još u detinjstvu, tokom šetnji po vojnom otpadu.

– Za ceo projekat zapravo je najveći "krivac" moj deda koji me je kao malu vodio svuda sa sobom, pa i na vojni otpad. On je tu tražio odbačene delove koji bi mu služili da popravi stvari u domaćinstvu, pa smo tako jednog dana uzeli i šatorsko krilo kojim je deda zamenio pohabano platno sa stolica na terasi. Jasno se sećam da sam tada pitala dedu "Zašto baš šatorsko krilo?" na šta mi je on odgovorio da je izdržljivo i da se teško cepa. Te stolice su u životu i dan danas. Ta slika petogodišnje/šestogodišnje devojčice na otpadu početak je mojih razmišljanja o održivosti. Bez razmišljanja mogu da kažem da bez dede, danas ne bi bilo ni HEROI projekta – priča Ljiljana koja se danas bavi i projektovanjem enterijera, dizajnom proizvoda i grafičkim dizajnom.

Avantura pronalaženja šatorskih krila

Ideja da osmisli i napravi torbe od šatorskog krila vojske Jugoslavije stara je skoro deset godina. Važan korak u realizovanju ideje desio se u Bazelu u Švajcarskoj gde je naša sagovornica provela neko vreme nakon studija.

– Smatrala sam da svaki dizajn mora biti potkrepljen jakim argumentima, kao i da su funkcija i narativ bitniji od toga da je nešto lepo na oko. Naravno, ideja je bitna, ali često ne i presudna da neki proizvod dobije život, posebno u Srbiji. U Švajcarskoj u Bazelu, gde sam provela neko vreme nakon studija, ima dosta radnjica sa lokalnim proizvodima neafirmisanih dizajnera. Na tom mestu svaki brend je jedinstven i inovativan na svoj način i tu se rodila velika želja da istrajem u svojoj ideji i razvijem svoj proizvod – kaže Ljiljana.

(Foto: Ljiljana Todorović/Dušan Stević)

A kada je počela da ostvaruje svoj san, naišla je i na prve prepreke. Nabavka šatorskih krila ispostavila se kao zahtevan i dugotrajan proces, ali i kao proces koji često predstavlja pravu avanturu.

U potrazi za materijalom, prešla je skoro celu Srbiju i nailazila na razne profile ljudi, od penzionisanih vojnika, ljudi koji su nekada bili u ratu, do kolekcionara, posrednika i sasvim slučajnih vlasnika.

– Trenutno je šatorskih krila jako malo, mislim da sam većinu pokupovala, a u međuvremenu, postala sam i poznata kod ljudi koji ih nabavljaju i preprodaju kao "devojka koja pravi torbe". Prosečna cena jednog šatorskog krila sada je između 2000 i 3500 dinara, dok je pre 9 godina kad sam počela da otkupljujem prva šatorska krila, cena bila 200-500 dinara. U to vreme mnogo ih je lakše bilo naći, bilo ih je na svakom vojnom otpadu, a to danas nije slučaj. U tom periodu, tačnije 2013. godine sam napravila i prve prototipe dva dizajna u želji da nastavim sa razvojem brenda. Ipak je sve stalo jer sam ubrzo otišla iz zemlje i preselila se u Dubai zbog posla – priča Todorovićeva.

Svako krilo ima pečat kada i gde je proizvedeno u bivšoj Jugoslaviji

Kako kaže, saradnike za projekat nije bilo lako naći. Ona sama aktivno je učestvovala u svakom koraku proizvodnje, koji je u potpunosti vezan za Zapadnu Srbiju. Nakon potrage, nabavke i transporta šatorskih krila, ona se peru i čiste od mirisa koja su poprimila od višedecenijskog korišćenja i ustajalosti. Proces pranja koji je najefikasniji, sličan je procesu pranja tepiha, otkriva naša sagovornica.

– Sledeći korak je odstranjivanje metalnih delova, dugmadi i učkura kako bi kasnije šabloni mogli da se iseku rapidom. Ovaj zahtevni deo sam uspela da završim uz maminu i kuminu pomoć. Svako krilo ponaosob je makazama sečeno, što nije nimalo lako imajući u vidu da je materijal velikih dimenzija i da je krut. Šatorsko krilo je specifičan materijal. Svako krilo je za nijansu drugačijeg kroja i ne može se tretitati kao materijal iz rolne – kaže dizajnerka.

I ne samo da je kroj drugačiji, već se razlikuju i nijanse zelene boje. Do sada, Ljiljana je naišla na tri tipa šatorskih krila čiji su nazivi: M68 (trava zelena), M93 (plavičasto zelena), SMB (sivo-maslinasto zelena).

– Iako su klasifikovana u tri grupe, takođe postoje varijacije u nijansama. Pokušala sam da saznam tačno značenje ovih šifri, ali niko nije uspeo da mi da konkretan odgovor. Svako krilo ima pečat kada i gde je proizvedeno u bivšoj Jugoslaviji. Najređa i najstarija krila su SMB tipa. Ponekad su pečati izbledeli, pa se teško razaznaje godina, ali najstarije šatorsko krilo sa vidljivim pečatom na koje sam naišla je iz 1971. godine – otkriva Ljiljana.

Masovna proizvodnja nije moguća

Nakon krojenja, sledi transport do male proizvodnje koja šije torbe. Kako kaže naša sagovornica, uobičajena praksa je da su krojenje i šivenje locirani na istom mestu, što olakšava ceo proces izrade. Ali, u ovom slučaju to nije bilo moguće, jer se torbe šiju u proizvodnji specijalizovanoj za kožnu galanteriju, a koja nije imala mogućnosti da pomogne u procesu krojenja.

– Crtanje, skice, šabloni i prototipi su bili zabavan deo rada. Sve šablone i veličine torbi sam proveravala praveći papirne modele. Na osnovu papirnih modela i šablona izrađen je prvi prototip, a nakon njega još dva – kako bi se došlo do željenih detalja. Nakon godinu i po dana urađen je prvi ciklus, tj. prva tura torbi – priseća se Ljiljana.

Zahtevan proces proizvodnje (Foto: Ljiljana Todorović/Dušan Stević)

I odmah su stigle pozitivne reakcije. Mada joj je drago da i kod nas ima sve više brendova održive mode i da se broj ljudi koji uvažavaju ovakav vid proizvodnje polako povećava, primećuje da je i dalje mali u odnosu na zemlje zapadne Evrope. Razlog Ljiljana ne vidi u manjku edukacije ili svesti, već u novcu – brendovi brze mode priuštiviji su za naše standarde. Ipak, to je ne obeshrabruje.

– HEROI projekat je u povoju. Verujem je da je ideja unikatna. Dobijam pohvale i pozitivne povratne informacije od onih koji su imali priliku da vide ili nose HEROI torbu. Nijedan proizvod nastao od ovakvih materijala nije identičan, u čemu se i ogleda lepota i jedinstvenost. Specifičnost HEROI je ta što će serije biti uvek limitirane, stoga masovna proizvodnja nije moguća. HEROI nema sezonske kolekcije, već će se one razvijati u zavisnosti od dostupnosti materijala i razrade novih ideja. Na taj način, dobijaju se komadi koji su funkcionalni, bezvremenski i koji neće trajati samo jednu sezonu – naglašava naša sagovornica.

Posle šatora – padobrani

A novih ideja ne manjka. Ljiljana planira da od tehničkih padobrana vojske Jugoslavije pravi nove proizvode. I da nastavi da istražuje odbačene, reciklabilne materijale i materijale koji su specifični i unikatni iz nekog razloga i da od njih kreira razne proizvode.

– Plan je da u skorije vreme uradim još jedan ciklus torbi od šatorskog krila. Otpad od prve ture torbi je sačuvan i od njega će se izraditi kolekcija aksesoara. Ideja je da ne postoji ni trunka bačenog materijala, jer je sve moguće iskoristiti."Projekat 2" će se baviti udisanjem novog života tehničkim padobranima vojske Jugoslavije. Polako radim na tome, koliko vreme dozvoljava. Što se proizvoda tiče, još uvek razrađujem par opcija – otkriva Ljiljana.

Volela bi da može jednog dana da se posveti isključivo HEROI projektu i da to bude njena jedina okupacija i poziv. Kako kaže, da bi svaka ideja ili brend rastao i razvijao se, potrebno je dosta strpljenja, posvećenosti i rada. I upravo su ljudi koji ne odustaju od svojih snova za nju heroji.

– Moji heroji su oni koji su u potrazi za novim izazovima i idejama, a koji se na tom putu bore sa sopstvenim strahovima. Heroji su oni koji žele da uče i napreduju; koji se trude da brinu o ljudima oko sebe i budu bolji prema životnoj sredini; koji daju dobar primer drugima i nikada ne odustaju od svojih vrednosti i snova – zaključuje Ljiljana Todorović.