Biti, il' ne biti preduzetnik - pitanje je sad?

Biti ili ne biti pitanje je sad. Ova rečenica je ostala u književnim analima jer na tako na izgled jednostavan, a ipak kompleksan način iskazuje moralnu i životnu dilemu Šekspirovog Hamleta, da li je bolje biti pasivan i trpeti životne žaoke ili biti aktivan i odupreti se. Po meni, ova rečenica se može primeniti i na trenutno stanje u Srbiji po pitanju preduzetništva i dileme koje muči mnoge ljude – da li biti ili ne biti preduzetnik, da li biti pasivan i žaliti se na stanje u državi ili preduzeti nešto po tom pitanju?

Naime, u teškoj ekonomskoj situaciji u kojoj se zemlja nalazi, dosta ljudi razmišlja o pokretanju sopstvenog biznisa, kao jednog od načina izlaza iz te situacije. Međutim, tu se potencijalni preduzetnici sreću sa dosta dilema. Prva i najbitnija, oko koje se čitav svet danas vrti jeste novac. Odakle nabaviti novac za pokretanje biznisa ? Naravno ova dilema ne pogađa pojedince koji su imali tu sreću da se rode u imućnim porodicama. Prosečan građanin sa prosečnom platom jedva preživljava, a kamoli da može da uštedi dovoljno da pokrene sopstveni biznis, a o nezaposlenima ni da ne pričamo.

Druga dilema koju potencijalni preduzetnici imaju je nerazumevanje i osuda okoline. "Hoćeš da osnuješ sopstveni biznis? Vidiš li ti u kakvoj je ekonomskoj situaciji država? Bolje sine ostani tu gde jesi i ne razmišljaj previše." Ova rečenica je tipičan primer koji bi većina osoba dobila od svojih najbližih na iskazanu inicijativu. Štaviše, ova rečenica se češće može čuti u manjim i nerazvijenim sredinama, gde duh preduzetništva nije toliko prisutan kao u većim gradovima. Ipak, bez obzira na tešku ekonomsku situaciju, pitam se zašto društvo posmatra potencijalne preduzetnike kao potencijalne gubitnke koji treba da odbace svoje snove i ideje i da se zadovolje trenutnom situacijom ? Da su se ljudi zadovoljavali trenutnom situacijom u prošlosti naše društvo nikada ne bi napredovalo.

Možda problem nije toliko u stavu okoline koliko u tome da je naša kultura i svest takva da većina nas ne voli da preduzima rizike skoro ni na jednom polju i neuspeh se uglavnom doživljava kao tragedija Ali to se već svodi i na samu individuu, na njen karakter i okruženje. Da bi neko bio preduzetnik, mora biti hrabar, mora biti spreman da rizikuje i da stavi na kocku svoj kapital i budućnost svojih saradnika. Rizik sam po sebi podrazumeva da možda inicijativa neće uspeti, ali neuspeh je bitna međustanica ka uspehu. Kada su Tomasa Edisona pitali nakon što je posle 1000–og puta napravio uspešan prototip sijalice "Kakav je osećaj podbaciti 1000 puta?" on je odgovorio" Nisam podbacio. Sijalica je bila izum od 1000 koraka." Najslađe pobede su uvek bile one koje su najteže.

A što se tiče novca, samo bih vas jedno pitala - da li je sve u parama? Mislim da je neophodno imati inovativnu i kreativnu ideju koja je održiva na duge staze i koja može da se razvija, a novac za pokretanje biznisa se uvek može pronaći iz fondova, investicija i zajmova. Ako stvarno želite da budete uspešni i krojač svoje sudbine, trudićete se da svaku situaciju vidite kao potencijalnu priliku a ne kao problem. Jeste zastrašujuće rizikovati bez ikakvog prospekta na uspeh i biti odgovoran za svoju sudbinu. Međutim, ljudi su već ionako odgovorni za svoje živote, stoga zašto ne bi bili i za svoj biznis?

Sve u svemu, biti ili ne biti preduzetnik nije pitanje koje ima prost odgovor. Ne postoji recept ili savet koji se može dati svakom ko razmišlja o pokretanju sopstvenog biznisa. Ali nama je dat samo jedan život da u njemu ostvarimo naše želje i snove, i nemamo replay kada dođemo do kraja. Ako se sada ne usudimo da ostvarimo svoje snove, kada ćemo?

Autori: Ana Plavšić i Goran Živković su učesnici AmChamps-a, edukativnog programa Američke privredne komore u Srbiji.